Твој звук, о лиро! ко небеска труба,
Пали духове жаром идеала;
Удахњујући снаге вечног дуба.
Труле безнадно традиције хуља.
Трус од јуриша наше храбре чете
Тамницу Људску из темеља љуља;
Док, фијучући, оркан бесно мете.
Одбијајући гневно заливене,
Неустрашива, ти предводиш Људе.
Кâлећи срца, проничући стене,
Твоји одјеци на Мисао буде.
Струнама твојим не требају венци.
Горди, за њима не пружајмо руку!
Млади и силни, у охолој сенци
Стварајмо тешке песме које туку.
Ако каткад и посрнем, погођен,
Твој туч не мекша, снаге никад лишен.
Знај! то у теби, још сен, још нерођен,
Грми Натчовек диван и узвишен!
