пространијег и звезданијег
као с нашег балкона:
док смо се загледани у циљ
нуткали зрелим воћем из нашег
воћњака,
њихали на вечерњем поветарцу,
врелом,
волели док звезде не падну
у зору, кад лавеж паса утихне,
а ноћобдије заћуте,
у бездан, док славуја песма цвате,
у дан, када сунце се порађа,
у наша наручја, топлина
зрака првих и мисли разузданих.
Нигде као у Србији
небо није лепо,
звезде нису сјајне,
љубав није слатка,
као на прелима и у баштама,
свадбама и на славама...
Слободе,
дивне слободе!
