срцем и крвљу, год по год,
да у метежу и вихору
у мирну луку навезем брод;
са столетњака свлачих кору
знамен да видим, докучим кôд.
Слушах и гледах гнев и грех,
не пронађох се у светини,
видех охоле, чух једак смех,
прах златни расух по прашини.
Клица сам клици и семенка
из које и она Књига ниче
што гроб ми је и Колевка,
златни почетак и крај приче.
Са листова јој речи јата
воде у царства непозната
