И стол у куту за двоје –
Па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
Драго, једино моје?!
Мјесеце у мени љубав је расла,
Ал никоме то не хтједох рећи.
Био сам сам, испијен од чежња,
А тако близу срећи.
Да л' могао сам слутити овога јутра,
Блијед од пробдите ноћи,
Да ћу ти шаптати ријечи,
Сањане у самоћи?
И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
У ризници срца да злати,
Наић на руку топлу и спремну
Да стисак ми дршћући врати?
