Дух тешке ноћи трепери и бдије –
Тад шум се неки, слуху недокучан,
Појави нагло и на душу свије.
И раздире ми у душе дубини
Све успомене мртве, наде, снове;
Уз болне старе износећ' ми нове,
Док прошлост моја плаче, у даљини.
Животâ безброј дрхти око мене
И трзају ми душу чудном моћи –
Губе се нагло тајанствене сјене
И мру у злобној, замрзнулој тами –
А душа гине под мистиком ноћи
И стално трухне у муклој осами.
Бранково коло, 1906.
