Textual description of firstImageUrl

Борис Тановић | МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА



Рођена у обиљу уметничког ареала,
Невременом постојана, чаробна слико
Сахрану достојну песмама је сневала
Са бедом живела, ородила се с криком.

Волела је како данас ретко ко зна волет;
Стварала је, мученички, до последњњих дана;
Божанска појава, што се сјаји сваке поезије голет
И оде тужно у вечност, тамо где нема рана.

Она је од издаје, име јој је Марина,
Пламен пута животног; онда заборављена.
Судбина јој је вечна, непозната тмина,
У гробу лежи незнаном, од боли удаљена.

Фотографије пуне краса и стаса
Успомене чувају уз море славна стиха.
На крају пете деценије, одлази до вечна спаса
Песме остају, а она занавек уснула и тиха.

На њеном волшебном лицу увек би туга.
За одлазак није крив Борис, нобеловац без Нобела тешка –
Писма искрена Цветајеве са њим и Рилкеом: полуга
су светске поезије и односа њихова бона и јетка.

А немачки маестро – платонски се родио
у срцу Жене-револуције; да се налик вечан
на поезију, живот Рајнеру Марији догодио,
Проширен би, надасве, био и наш пут млечан.

И живеће довека сви чиниоци њена мека срца,
Паучинаста и издржива, до тог судњег јула,
Сваким словом, стихом, што кроз њих грца
Себе у легенду је за живота посула.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана