Ана Ахматова
Умро си у јануару
Почећу исто као и ти
Мој песнички оче
И нећу римовати много или уопште
Ипак, то је све донекле вештачко
А са тобом не могу тако.
Седамнаест дана пред двадесету годишњицу смрти
Обрађивали смо твоје дело на часу књижевности
Заједно са великанима мученицима –
Ахматовом, Цветајевом, Пастернаком.
А до тада сам те знао само са једог паноа наранџастог –
Писаним словима наслов:
Јосиф Александрович Бродски
И испод године кратког живота – (рођења и смрти)
Мало ли је? Помислих тад у другој години
И не потражих ко си, шта си, како си...
Ах, како погреших, али се дало исправити.
Но, и даље ми није јасно како смо се мимоишли
На Земљи; бар да кажу – беху савременици.
Не би ни данас био много стар
Седамдесет шест лета, Јосифе.
Совјетских и америчких,
Паразитских и универзитетских
И ко зна колико joш дела ван окова временских.
Ниси поклекао пред болом најгорим
Оним који жена може да песнику направи
Коме је доста боли
Зато је ваљда у поезији.
Песника убију – шкоде крхкој, лакој и свиленој души,
А на крају, као у изреци Ојача те оно, што те не сруши.
Шта би људски род био да ниси живео тих педесет шест?
У чему би био смисао мом животу
Да се већ месецима твом ћивоту
не спремам за овај одавања почасти – гест?
Хвала, Јосифе, за одбрану свих песника на суђењу:
Судија: Шта сте по занимању?
Јосиф: Песник и преводилац.
Судија: Ко Вас је призно за песника?
Јосиф: Ко ме је уврстио у људски род?
Судија: Јесте ли се школовали за песника?
Јосиф: Мислио сам да је то по Богу, а не по образовању.
Ваљда смо, стопивши се са својим одама, сонетима и поемама –
Било какви песници.
Само што ја нећу имати среће као ти
Од пуке жеље да ти Вист Хју Одн предговор напише
Теби је звезда намигнула, Фортуна се смиловаше.
А мени; Јосифе, ти нећеш моћи,
Тражим одговора од највећег злочинца – смрти?
Две деценије, Јосифе, почиваш у бескрајној Венецији,
Те 1996. ни у зачећу тад био нисам.
Само је једно важно: стекох поезијски осећај присан
Кроз твоје дело, што допринеше песничкој ми креацији.
Рођен си у петак. Није ти то било важно.
И ја сам. Случајност? Говорим у празно?
Ниси датуме памтио.
А Ахматова и ја за њих маримо.
Исти датум узе Јејтса и тебе, Јосифе.
Како је живот циклична игра....
Одн се захвалио великом Вилијаму Батлеру
А ти Елиоту, у богојављање твоје.
И све се дешавало у јануару.
Чак и богојављање моје
То откривање песништва великог Јосифа Бродског.
Ко неће признати да није случајност?
Велика је ова обавеза, симболика, судбина и будућност.
Завештао си, Јосифе, моје песничко биће
И никад није било касно
Посветити оду таквом уму
Неко је морао да настави игру у овом кругу.
Самоук, бунтовник, револуционар – Нобеловац
Мученик, прогнаник, научник и песнички светац.
Све то си ти, а отишао си међу књигама, одакле је најлепше
(Борхес је библиотеку сматрао за рај
А ти право из свога рајског кутка оде у крај).
Али, вечност те је узела за се.
Мало је само фалило да понеки срећници дочекају
Предавање тог 29. јануара.
Ниси могао, Јосифе.
Са воденим жигом сваког весла
Из чувених гондола венецијанских
Поматраш нас, неприкосновен и вечан са Сан Микела.
Дух твој ће лебдети над мојим целокупним бићем
Читаћу занавек есеје, предавања и свакако песме.
И најбољи сонет свих времена:
Преживећу час.
Преживећу век
Преживећи стих
Преживећу их
Мислим на противнике
А и сонет
Ма којој
И ти си.
Захваљујући новом рођењу себе самога
Баш кад је требало
Кад сам због женског рода патио
Круг поче да се опет окреће овом одом.
И на крају: тестаментално поручујем
Своме животном наставку,
Под натписом обавезно:
Посета твоме вечноме почивалишту
Изрецитани стихови!
А смрт тешка неће дати шансу реакцији...
Осим ових стихова будућих – прочитаних:
(остаће занавек негде забележени, хтели ми то или не)
Моја станица у свакој пустињи
Биће твоја Станица у пустињи
Зелених корица
Коју још не вратих у библиотеку.
Тако је мало Грка у Лењинграду
И тако је мало песника нобеловаца,
Мој песнички оче,
Јосифе Александровичу Бродски.
