и песничке смрти од омче и метка,
нек те не збуњују, земља се врти,
смрт је, у ствари, живот испочетка.
Неко ће други, незнан и драг,
још лепше песме да ти пише.
За сваким од нас остане траг,
травка над главом кроз коју дише.
Можда смо били птица над морем,
у Подмосковљу бреза танушна.
Можда ћемо бити чемпрес међ' борјем.
Живот је велик! Смрт је мајушна!
