logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Перси Биш Шели‎ | ОБЛАК



Носим у лету свом цвету ижеднелом
кишу са мора плава;
и лаку сену лишћу зелену
кад у подне спава.
Крило ми стреса росу с небеса
на пупољке грана,
док их мати њише грудима све тише,
сунцем разиграна.
Поља дотичем ја града бичем,
белећи њим зелен крај,
а кад се уморим, даждом га створим,
смејући се кроз грома сјај.

С висине снег сејем, на брда вејем 
док борје стравно јечи;
на узглављу белу ноћ спавам целу
уз хук ветрових речи.
Врх двора знана, мог вишњег стана,
муња, мој водич бди,
докле пода мном у бездану тамном
урла гром спутан, зли.
По тлу и води брод мој проводи
водича рука журна;
мамљеног страсним дусима власним
с дна мора пурпурна;
изнад потока, стења висока,
језера дубоког,
тражећ под реком или стеном неком
вољеног духа лог,
док даждом бива, плавет прелива
смех преко лица мог.

Хитра зора с очима метеора 
жар перја свог разгрне,
седа на мене, док зраке снене
зорњача небом трне;
ко на руб стене кад одроњене,
трус коју с врха збаци,
орао слети за трен, полети,
крила му злате зраци.
Кад сутон свијен са мора пије
љубав и чари сна,
кад плашт гримизне вечери склизне
са неба све до дна,
крила подвијем, ко голуб спијем
сред гнезда ваздушна.

Девица обла тела од огња бела, 
месечином је звана,
клизи ми згодом вунастим подом,
ћувом поноћи гнана.
И гдегод сјајне стопе јој тајне
- анђели само их чују -
провале кров мог чадора тананог,
ту звезде проблискују;
смејем се мило, јер беже чило
ко пчела злаћан рој,
тад отвор распредам и кроза њ гледам
река, језера слој,
ко парчад мала неба, тлом пала
са звезда неизброј.

Престоље сунца славно овијем пламно, 
на месец бисер лијем,
вулкане тама стере, звезде трепере,
кад вијор стег мој вије.
Од рта до рта попут растрта
моста над морем бурним,
штит непрозиран висим, кров миран,
брда ми стубови тмурни.

Славолук нежан, куд идем кроз снежан, 
олуј и блистај жара,
ваздушне силе преда мном свиле -
дугу од безброј шара;
њом боје веје небо, док смеје
влажна се земља стара.

Мезимче свода ја сам ког вода 
и земља сазда;
лапим из пора жала и мора;
мењам се, трајући вазда.
И после кише када се збрише
са свода мрља свака,
кад ваздух, сунце, граде врхунце
плаветна дома лака,
смејем се тајно гробу свом вајном,
па из пећина кише,
ко дете рођен, дух ослобођен
винем се, раку збришем.


Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

фб лајк дугме

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта