Textual description of firstImageUrl

Вилијам Шекспир | СОНЕТ 107




Не кажи, да ми срце издаје тебе,
Мада тијо гасне, чим те овде није;
Лакше бих се, веруј, делио од себе,
Но од овог срца, што у теби бије.

Та љубав му је дом – и ако некад
Одлутам – опет се натраг вратим
Тачно и на време, увек исто рад,
Чио да оперем оно што заблатим.

Не веруј никад, ни кад са мном влада
Слабост, што сваку људску пут опседа,
Да би ме могла настраност да свлада,

Да узмем ишта од тог што свет испреда;
За ме, сем тебе, ништавног у свему,
Јер ти си ми, ружо моја, све на њему.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана