Кад, док лежиш сама, сан бежи од жене,
Кад свакога сата споља звона јече,
И часовник бруји треном што га прене?
Док будна сањариш под теретом тмине,
Самоћа ти не да лек што умор брише:
Ни сан, да ти са њим ноћ што брже мине,
Ни љубав, да са њом сан не желиш више.
