Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Вељко Петровић | УСЕДЕЛИЦА



Када те у црном, старинском оделу,
С угашеним оком и прсима спалим,
Видим на досадном како те поселу
Подругљиво мотре, – ја те силно жалим!

Не схватају они ту трагику бора:
Ни пустолов врсни, ни блудница часна.
Недирнута, чиста, цвет ледених гора,
Ти не примаш рђу погледа преласна.

С очима славуја што у мраку куња
Ти ходиш са душом малокрвног чеда,
Укочена, смешна, – док се порок шуња
И негрљен стас ти са грохотом гледа.

Но ти ходиш мирно, гладиш своје седе,
Излишна врлино у оргији мана,
Као тужни мирис увеле резеде.
Као стара песма у добу канкана.

И док ходиш кроза шибу злобног смеха
Ореолом тебе озарава сета.
То је твоја надмоћ над калугом греха,
Та снажна лепота нетакнутог цвета.

Девичанство вечно, о дубока туго!
О победна сило, чиста јаловости!
О жалости општа, – жртво, сестро, друго,
О крином венчана кнегињо, опрости!

И дај да у крило то положим уско
Ово лудо срце што престаје бити,
Што га вихор страсти вековима пљускô,
Ал' што оста часно, наивно кô и ти.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта