С угашеним оком и прсима спалим,
Видим на досадном како те поселу
Подругљиво мотре, – ја те силно жалим!
Не схватају они ту трагику бора:
Ни пустолов врсни, ни блудница часна.
Недирнута, чиста, цвет ледених гора,
Ти не примаш рђу погледа преласна.
С очима славуја што у мраку куња
Ти ходиш са душом малокрвног чеда,
Укочена, смешна, – док се порок шуња
И негрљен стас ти са грохотом гледа.
Но ти ходиш мирно, гладиш своје седе,
Излишна врлино у оргији мана,
Као тужни мирис увеле резеде.
Као стара песма у добу канкана.
И док ходиш кроза шибу злобног смеха
Ореолом тебе озарава сета.
То је твоја надмоћ над калугом греха,
Та снажна лепота нетакнутог цвета.
Девичанство вечно, о дубока туго!
О победна сило, чиста јаловости!
О жалости општа, – жртво, сестро, друго,
О крином венчана кнегињо, опрости!
И дај да у крило то положим уско
Ово лудо срце што престаје бити,
Што га вихор страсти вековима пљускô,
Ал' што оста часно, наивно кô и ти.
