Textual description of firstImageUrl

Вељко Петровић | УСЕДЕЛИЦА



Када те у црном, старинском оделу,
С угашеним оком и прсима спалим,
Видим на досадном како те поселу
Подругљиво мотре, - ја те силно жалим!

Не схватају они ту трагику бора:
Ни пустолов врсни, ни блудница часна.
Недирнута, чиста, цвет ледених гора,
Ти не примаш рђу погледа преласна.

С очима славуја што у мраку куња
Ти ходиш са душом малокрвног чеда,
Укочена, смешна, - док се порок шуња
И негрљен стас ти са грохотом гледа.

Но ти ходиш мирно, гладиш своје седе,
Излишна врлино у оргији мана,
Као тужни мирис увеле резеде.
Као стара песма у добу канкана.

И док ходиш кроза шибу злобног смеха
Ореолом тебе озарава сета.
То је твоја надмоћ над калугом греха,
Та снажна лепота нетакнутог цвета.

Девичанство вечно, о дубока туго!
О победна сило, чиста јаловости!
О жалости општа, - жртво, сестро, друго,
О крином венчана кнегињо, опрости!

И дај да у крило то положим уско
Ово лудо срце што престаје бити,
Што га вихор страсти вековима пљуск'о,
Ал' што оста часно, наивно к'о и ти.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана