Textual description of firstImageUrl

Велимир Рајић | ЉУБАВНО ПИСМО



Ти, можда, данас, у овом тренутку, 
Са сузом бола, опет мислиш на ме, 
Скривена негде, у каквоме кутку. 

И твоје мисли, сплет жеља и таме, 
Све теже могу да објасне "сцену" – 
И с тугом чекаш сад свршетак "драме"... 

Јест, ја сам збиља увредио жену 
У теби што је, жену која воли, 
Ту жену свету и благословену; 

Ал' твоја љубав мене љуто боли. 
Ја нисам за то. Ничег нема за ме; 
Мој живот – стене и кршеви голи; 

Твој – препун снаге и младости саме... 
Ти волиш живот, зато волиш мене; 
Ја дишем дахом очаја и чаме... 

И ако желиш да ти живе зене 
Не стамне брзо – ти се мене мани; 
Јер, дете моје, младост брзо вене... 

Мој живот – то су усеви у страни: 
Њих пали жега, бију град и кише; 
А земља посна, оскудна у храни, 

Те никад, никад не донесе више 
Човеку него што му гладном треба. 
А он, сиромах, и крв своју сише 

Те да прогута комад црна хлеба... 
Та мука љута, вечита, до гроба –
То, то је Живот и Дарови Неба.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана