Са сузом бола, опет мислиш на ме,
Скривена негде, у каквоме кутку.
И твоје мисли, сплет жеља и таме,
Све теже могу да објасне "сцену" –
И с тугом чекаш сад свршетак "драме"...
Јест, ја сам збиља увредио жену
У теби што је, жену која воли,
Ту жену свету и благословену;
Ал' твоја љубав мене љуто боли.
Ја нисам за то. Ничег нема за ме;
Мој живот – стене и кршеви голи;
Твој – препун снаге и младости саме...
Ти волиш живот, зато волиш мене;
Ја дишем дахом очаја и чаме...
И ако желиш да ти живе зене
Не стамне брзо – ти се мене мани;
Јер, дете моје, младост брзо вене...
Мој живот – то су усеви у страни:
Њих пали жега, бију град и кише;
А земља посна, оскудна у храни,
Те никад, никад не донесе више
Човеку него што му гладном треба.
А он, сиромах, и крв своју сише
Те да прогута комад црна хлеба...
Та мука љута, вечита, до гроба –
То, то је Живот и Дарови Неба.
