Textual description of firstImageUrl

Вељко Петровић | ПОНОР




Ко дупља џина што погибе анит, 
јер хтеде дрско свод да роби звездан, 
и чије кости већ срасле у гранит - 
у гротлу зија понор, црн и бездан. 

Од њега пастир своја стада чува, 
и бурних ноћи, кад се ломи грађа, 
млађима прича: - витлац то је Стува, 
ноћас у муци мајка мртво рађа. 

Кад оштра стена у облаке задре, 
и бљуну блатни бујичини беси, 
сва вода с брда тад у њега надре, 
а он је гута - и спасава веси. 

Но блисне л коло духовско у срми, 
у њему рикне потмуло аждаха: 
ваздух занеми, посукне од страха, 
претрне лишће - и туча загрми. 

Ни маховина његов руб не краси, 
ни рањена се дивљач ту не скрива; 
налети л свитац над њим, он се гаси, 
а погледа л га ко, о смрти снива. 

Пустолов само што рукама голим 
орлиће хвата сме да се надвири, 
но јави л му се са узвиком холим, 
хулећи мемла из дубине пири. 

Ко ружу спусти у милосној ћуди, 
црна, ко суза о поноћи, плине; 
весели смех се у његовој студи 
мрзне, и као јецај доле гине. 

А хити л камен ко у понор црни, 
он прво јекне ко грудва по лесу, 
па ко лавина глас расте и грми: 
брда се руше, светови се тресу!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана