јер хтеде дрско свод да роби звездан,
и чије кости већ срасле у гранит –
у гротлу зија понор, црн и бездан.
Од њега пастир своја стада чува,
и бурних ноћи, кад се ломи грађа,
млађима прича: – витлац то је Стува,
ноћас у муци мајка мртво рађа.
Кад оштра стена у облаке задре,
и бљуну блатни бујичини беси,
сва вода с брда тад у њега надре,
а он је гута - и спасава веси.
Но блисне л коло духовско у срми,
у њему рикне потмуло аждаха:
ваздух занеми, посукне од страха,
претрне лишће – и туча загрми.
Ни маховина његов руб не краси,
ни рањена се дивљач ту не скрива;
налети л свитац над њим, он се гаси,
а погледа л га ко, о смрти снива.
Пустолов само што рукама голим
орлиће хвата сме да се надвири,
но јави л му се са узвиком холим,
хулећи мемла из дубине пири.
Ко ружу спусти у милосној ћуди,
црна, ко суза о поноћи, плине;
весели смех се у његовој студи
мрзне, и као јецај доле гине.
А хити л камен ко у понор црни,
он прво јекне ко грудва по лесу,
па ко лавина глас расте и грми:
брда се руше, светови се тресу!
