Са људма који тугу своју блаже,
У вину покој и заборав траже,
И опет нисам задовољан био.
На душу моју тешки јад се свио;
Ни вино мени ништа не помаже:
Са сваком чашом сињи јад се слаже,
К'о да се чемер с рујним вином слио!
Што вечно туга, и јад, и бол расте?
Што песма моја, тужна писка ласте
Без гнезда, вечно да Бога призива?
Што вечно да сам бекрија а трезан?
Што вечно да сам слободан а везан?
Што да сам мртав сред живота жива?
