Још трен који, па ће закуцати
И на мога живота тамницу,
Те расточит железне окове
Што ми душу од постанка стежу,
И спасти је ропства вечитога
Немојте ми руке прекрстити,
Јер ми живом беху завезане.
Немојте ме у цркву носити
Јер кад год сам у Бога молио
Да ме спасе невоље очајне,
Он се свагда молби оглушио.
Већ ме право гробљу понесите,
Копајте ми раку предубоку,
Да ме мртва не огрије сунце;
Јер мој живот студена је зима;
Нек' ми буде од земљице топло.
Чело главе крст ми не стављајте,
Јер сам био распет за живота;
Већ навал'те гомилу камења,
Нек' се диже до неба високо!
Па кад дође час Страшнога Суда,
и кад мртви почну устајати,
Нека тада све гробље оживи,
Камен нек’ ми притисне гробницу,
Само да се ја дићи не могу.
Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружу, мирисни босиљак;
Већ по гробу пелен засадите,
Горки пелен, и оштру остругу;
Кад је цео живот пелен био,
Нашто ће ми мртвоме босиљак?
Кад је живот препун трња био,
Нашто ће ми после смрти ружа?
Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружу, мирисни босиљак;
Јер кад гране право премалеће,
Из руже ће поникнут оструга,
Из босиљка пелен процватити:
Пелен ће вам горке сузе мамит,
А оструга срце раздирати,
Што ми нисте завет испунили!
