Ледене кише и кошаве,
Већ на сунчаном белом хату
Златних дизгина,
Дојездио је данас светли витез
Кроз мирисни пожар хризантема.
— Перје фазана, фламинга, карнеол,
Топази, гранати, пребела пена
И устрептала — што преокрену
Новембар у пролеће.
Над главом ми лебди колут
Згуснутих сунчаних зрака,
Гримизни плашт му пламти око рамена,
Звекећу блештаве крљушти оклопа,
А сребрно копље — разарач
Магле и облака — сева
Весело и натачиње
Жуто и црвено лишће у лепршу.
И он проговара весело, исправљен,
У јасном жарком азуру: "Ето
Претворих позну јесен у пролеће,
Хтедох да те зачудим
И обрадујем, — јер, као светитељ,
Ја волим чудеса и радост,
А мрзим сумор, и јесење кише и сузе.
Не пали ми свеће мртвачке, бапске,
Већ прослави радосно овај мој дан:
Волимо и ми светитељи некад
Коју снажну ватрену капљицу —
Зар није и сам наш добри Бог
Претворио крв у вино?
Пружи ми једну пуну чашу
Да је сручим овако у узенгијама,
У славу хајдучког растанка
И будућег срећног виђења..."
И испи је орно и даде мамузе
Гордоме белцу и ишчезе
Као призрак у цветном сунчаном новембру.
