И везем га срмом звијезде поноћнице.
Од бдјења пламен кујем и окивам,
Опаљено ми је њиме тамно лице.
И покров црни кројим од плашта своје сјене,
Да свјетиљку прекрије кад пође да спава.
У копрени оној препознат ће мене,
Лик мој, што га зора на зид оцртава.
И тугу своју претварам у плавог лептира,
Са очима влажним од суза или росе.
У поноћ да око ње савије лијет мира
И умирући утоне у мрак њене косе.
