радошћу ситих препелица,
под крушком зрелом, у хладу слушајући
све даљу пјесму бијелих жетелица.
И узглавље ми дај од свјежег, младог сијена.
И покров од бисерне росе нанизан.
О дај ми да умрем у мирису жита и траве,
кад буду сва поља покошена.
Тада још једном да равницом родном
видим жетелице ко голубице бијеле.
Кућерке далеке и у двориштима крошње тамне,
гдје старе баке дуго у ноћ преле.
И плодови зрели нека тад затутње око мене,
са грана које све тише шуморе.
О Боже, и нека у поноћ дођу у трави скривене
кријеснице тихе и за моју душу дуго горе.
