Чујно, ко нападали снег, са грана,
А можда помак пламена што лизне
Ивицу листа јесењег платана,
Ил' можда дух залутао у собу,
Кроз закључана врата празног стана,
Ил' давно лето макну се у гробу –
А можда је то била она, Ана;
И звук и слика, мало асинхроно
На позадини августовског злата;
Глас из даљине, као ситно звоно,
Зуј бумбара у чашки суноврата;
Покрет тек уобличен, а већ плине
Ко кварна светлост, ко фатаморгана,
Видљива пена на рубу празнине –
Да, можда је то била она, Ана;
Ана из књиге коју ветар листа
У трави, поред заспалог читача;
Ана из раја што накнадно блиста,
Удаљен иза пламенога мача;
Ана, књегиња ограде балкона
Над језером, у чипки пузавице,
Ана у пени чипке свог жипона,
Брбљивој прози своје реченице –
Случајности се у сећање слежу
Ко шећер на дно неопране чаше;
Ситнице само чине равнотежу
Том убрзању пролазности наше.
Можда је био ветар, можда киша
Заостала у сећању платана;
Можда је хтела смрт да ме преслиша,
А можда је то само била Ана.