Шумо у пламен бесмртног лишћа узидана,
Насељаваш ме црвеним болом јер си рана
У којој зује пчеле и граде саће чудесно
Крвљу цветова што расту у твоме врту јужном
И сољу вађеном из сузних очију времена;
То саће је удес и мене рана пече,
А осећати рану значи живети удесно,
О ватро пуна звукова, о ватро пуна семена,
Препознајем те у звезди што прва прогори вече,
Препознајем те ноћас можда у овој соби
У којој нема прозора, у којој нема врата,
Само тишина, ватро, и немушто куцање сата,
И твоје очи, ватро, о очи густе коби.
