ниси л’ можда лик из снова
што га спарних летњих дана
роди машта песникова?
Али не, усташца таква,
такву чар што оком гори,
тако мило, слатко чедо –
песник не зна то да створи.
Базилиске и вампире,
ружне акрепе и гује,
такве немани из бајке
жар песников обликује.
Али тебе, подлост твоју,
лик што милим сјајем гори,
и тај лажљив поглед смерни –
песник не зна то да створи.
