Кад ти у оку бехар сину.
Велико крило снежне птице
На ум ми вејавицу рину.
Чудан је био говор маске!
Разумеш ли га? – Можда... Ко зна!
Ти знаш да су из књига – скаске,
А да је живот – само проза.
Ал су за мене неразлучни
Од тебе – ноћ и речне тмине,
И колутови дима лучни
И пламенови живе риме.
Не буди ни ти строга са мном,
Не мами, ако знаш за бога,
По сећању не џарај тамном
Другчији – онај страшни – огањ.
10. јануара 1907.
• Превео Миодраг Сибиновић
