У оно доба прогона песника,
гониоци су на делу затекли занесеног студента
повијеног над хартијом, са писаљком у руци
и пар тазе написаних стихова.
Након салве подсмешљивих увреда
и неколико шамара, ухватиоци су га предали суду
који је после темељног и пажљивог разматрања
овог страшног преступа донео коначну пресуду.
Пред окупљеном светином на тргу,
у пратњи два сведока, остарели судија
прочитао је пресуду:
У име народа кажњава се стихоклепац тај и тај
казном од три пута тридесет удараца
штапом по голим леђима
због празноверица, сањарија,
и маштарија,
које озбиљно нарушавају постојећи друштвени поредак
и радикално се супротстављају
нашем свесно и слободно
одабраном егзистенцијалном опредељењу.
Пресуда је наишла на одушевљење разјарене руље,
која је клицала жељна патње и бола,
док су концентрисаном извршиоцу са штапом у руци
на челу пробијале прве грашке зноја.
И пре него је први пут штапом ошинуо,
то збуњено дете које ништа није разумевало,
нити је ишта у току хапшења и изрицања пресуде казало,
као и његов претпостављени, он је узвикнуо:
Прими ове шибе у име народа!
Коначно, из прашине се зачуо и глас песника:
Примам ове шибе у име сваког који сања
и у име свих маштања!
