У клонућима – свак пун свога бола,
Окренут ка себи (свак уз своју бригу);
Као да читамо са земаљског стола
Још недовршену о животу књигу.
Из њених редова расту драч и трње.
И оштре игле њезина су слова.
Сваки ред почиње црним, затим црње
Говори киша цинка и олова.
На следећој страни борба нагло суста.
Па, потом, поче јачим пламом.
На крају свега, ко на рубу самом,
Ни крикнут не смемо. Затварамо уста.
Свако на свом листу пише опоруке.
И тражи у њима тајну што је скрита.
Године, затим, затворе нас нагло
Ко књигу коју нико не дочита…
А дубоко негде све тајне су пале,
И оне би могле нешто рећи сутра.
Оне нас зажаре, осветле и тавне,
Оне су нас сасвим сажегле изнутра.
