Искреност је врлина цењена у њеном животу.
Ретки су с том врлином били део њене приче...
Знао је то…
Било је касно да се мења иако је обећао
Знала је,
Неистина куца на врата њене душе
Када неког волите,
Не желите га гледати другим очима,
Осим заљубљеним, очима једне срећне особе.
Читао је…
Тамо је било порука да ће све бити у реду,
да је јутро паметније од вечери,
да ће бити све више ведрих дана,
да је човек шкољка,
да је он њена песма,
да га воли,
Бога је молила да му живот буде леп.
Имала је срце за њега,
Куцало је другачије
Замолила га је да се не деси олуја празних прича,
То би јој био ударац са ожиљком
Молила је да се јави, да поново живи, волела га је...
Знао је да,
Ако не сања, болеће је
Ако не говори, туговаће
Ако буде плакала, неће видети
Ако буде тужна, нестаће
Ако је воли, живеће
Ретко кад је осећај вара..
Он зна да она тоне, нестаје
Без љубави је празна,
Хладно јој је без топлог погледа
Без љубави, нема писања
Долази киша суза,
Живот јој се претвори у море неистина
Није умела да плива на таласима.
Он..
Гледа тај талас који је баца о стену,
Оставља је саму, рањену
Отвара очи, не плаче, жива је...
Опет лечи ране, сада другачије, навикла је
Заувек ожиљком обележен њен живот је
Нема мелема за покривање....
Због свега тога више никада неће имати оно срце
које је некад куцало другачије...
Ожиљци настали неистином се теже лече,
Скоро НИКАДА!
