О Немачка, бледа мајко,
како упрљана седиш међу народима,
међу укаљанима падаш у очи.
Најбеднији од твојих синова лежи умлаћен.
Кад му је глад била велика,
други су твоји синови дигли руку на њега.
То се рашчуло.
У твојој кући урла лаж,
а истина мора да ћути. Је ли тако?
Зашто те свуда хвале тлачитељи,
а потлачени те окривљују?
Израбљивани прстом указују на тебе,
а израбљивачи хвале систем
што је у твојој кући измишљен.
А сви виде како скриваш скут своје сукње,
крвав од крви твог најбољег сина.
Кад слушају говоре што допиру из твоје куће
смеју се, али ко те угледа, маша се ножа
као да види харамију.
О Немачка, бледа мајко,
ала су те удесили твоји синови,
да међу народима седиш као ругло
или као ужас.
