У себи; и тако смо пловили, од обале
До обале, данима, ноћима, годинама.
Најлепше обале, наравно, нисмо додирнули.
Само је ветар носио искидана влакна
Мириса огромних воћњака на крају света,
Изван правца пловидбе; али смо упознали
Љубав и смрт, и нешто мало смисла,
Тврда зрнца злата у песку сећања;
Да, и понос пустоловине, упрљан крвљу
И опран чистим ветровима, испод звезда
У које смо невешто исписали наша имена.
На крају смо се вратили одакле смо и пошли;
Посада се расула као огрлица; пукла је
Нит наше судбине. Капетан смрскан прамцем брода.
Море је остало исто. Све је остало исто.
Брод расцветаних ребара труне на полазној обали.
Али мало ко зна тајну: није важан свршетак,
Важна је само пловидба.
