Ево ме, Госпо, након триест лета
Са проређеном, прогрушаном косом,
Ко привиђење са другога света,
На Пегазу олињалом и босом.
Крај мене стрчи зарђала џида,
А њему, сваког часа, нога клеца,
И зато што смо старинскога вида
Ругају нам се раскалашна деца.
Нека их, Госпо. Нама није криво.
Нека им и то задовољство дамо.
И ћутаћемо. Што бих доказиво,
Кад дорасту, кашће им се само.
Но ја бих, драга Госпо, опет хтео
Свагдашњу пошту да искажем вама:
У памћењу ми још је живот цео,
На срцу ми се не ухвати скрама.
Јест, још у мени прошли живот сјаји,
Чист ко на води лабудово крило,
Јер све је добро и честито било,
Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.
Све је на мени ко на гробној плочи:
Ја прошлост браним од смрти што прети.
Но оног часа кад ја склопом очи,
Тад све ће са мном за свагда умрети.
Ох, није живот рђав што је беда,
И невоља, и мука духу, нити
Што нам судбина вечно заповеда
А прохтеви нам никад нису сити,
Но заборав је, Госпо, сав и свуда,
Заборав свиреп, неуморан, зао.
Ни једна беда и ни један Јуда
Није ми никад такав удар дао
Ко ови тихи, стални заборави...
Ах, драга Госпо, каква су створења,
Прекрасна телом, духом људи прави,
Као небесна нека привиђења
Нестала с овог нашег тужног света,
За која смо се клели да су она
Живота нашег смисао и мета
И да је без њих празна васиона...
Њих данас, Госпо, густи коров крије,
А ми, са нашим ситним навикама,
Живимо мирно даље, благо нама,
Као да никад ништа било није...
Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени,
Старе ми очи пуне суза сада,
Док дан се гаси на пролазној сцени
И завеса, ко ноћ, лагано пада...
(1928)
