Мићко, брате,
Пролетјеше године
Као јато
Младих дроздова
У пролеће касно
Изнад Лужница.
Ипак,
Тебе нису дотакле,
Још си онај исти шерет,
Очију као зифт,
Кȏ зрна црних гроздова.
У погледу ништа скривено,
Без лукавства -
Све јасно,
Једноставно
Као кружница.
Сјећам се
Кȏ да је јуче било,
Пред Богословијом,
Кад ме оставише моји
И закорачих у свијет
Мени непознат
До тад.
Ти си се створио крај мене
И тихо
Најпажљивијим гласом
Рекао:
„Не брини се, брате,
Заједно смо овде
Од сад."
Вјешто крмариш
Морем живота
Попут праоца Ноја
Са своја три сина.
Теби је страх
Непознаница
Побједа је твоја боја,
Стремљење
Само напријед
И само висина.
Кад видим тебе,
Видим
Крајњег оптимисту
Вјечног борца
На правој страни.
Видим човјека,
Видим свештеника
Подобног Христу,
Пастира доброг,
Који словесно стадо,
Чува,
И храни.
Брату Горану Мићићу, проти крагујевачком
