Кад Милорад Крупљанин, Мишорад,
Поријеклом из Сурјана,
Слави своју
Крсну славу,
Ђурђевданак,
Он је жељан,
Он је рад
Да угости са свих страна
Драге људе,
Не признаје
Изостанак.
Узванике зове постарински,
Дође пред кућу
Са поштењем
И широким осмјехом
На лицу.
И све полако, ништа брзински,
Исприча се,
Наздрави здравицу,
Пребаци коју,
Па оде даље
Низ улицу.
Шестога маја
Капију широм отвори,
А његова Вера
Све окити ђурђевком
И госте дочекује.
Прва ракија се из једног
Гутљаја пије,
Вино лијева у боцуне
Лијевком,
И црвено и бијело,
Како доликује.
Кад се сви окупе
Неко од унучади
Запали свијећу,
Софија, Ђорђе,
И Ведрана ће
За годину – двије.
Отац Игор спреми кадионицу,
Све окади,
Славски колач и жито
Освешта,
Вином прелије.
Слава траје три дана
И дуже.
На трпези
Јела се смјењују
Од укуснијег укуснија.
Нико кући не одлази,
Људи се друже
И момачки држе.
Милорад све посматра,
Задовољан.
На лицу му читаш
Да му је све потаман,
Све му прија,
Срце му у грудима расте
Велико ко Русија.
