
Ендре Ади је рођен 22. новембра 1877. године у Ерминдсенту (данас Адифалва) у Румунији. Потомак је старе ердељске племићке породице. Био је мађарски песник, правник и покрајински новинар.
Бунтовнички темперамент га гони из малограђанске једноличности, те 1904. године одлази у Париз где га дражи тог новог живота обликују и преображавају изграђујући његов песнички дар. Ту налази нове могућности песничког изражаја. Објављује збирку Нове песме (Uj Versek), 1905. године која изазива, у мађарској јавности велику пажњу, својим револуционарним духом и радикалним политичким схватањем велике борбе. Отада је свака његова песма и свако његово дело догађај.
Од свих мађарских писаца највише је спомињан и највише нападан. Победила је ипак спознаја његове вредности и Ади постаје најзначајнијим и најслободнијим ликом модернога мађарскога песништва. Највише се истичу политичке песме пуне трагичних визија мађарског народа, који пред мраком своје епохе срља у буну и у њој пропада.
Стални мотиви његове лирике, чежња, патња и мисао о смрти, рефрен су свог његова песништва. Они га доводе и пред Бога, с којим разговара гласом старозаветних псалама.
У посљедњој књизи На челу поворке мртвих (A halottak élén), 1918. године открива дивље дубине и говори у дубокој резигнацији о мртвачком покрову и сеени рата, која пада на његов народ. Његов утицај на јавност био је силан, а његови су стихови постали једном од основа новога мађарскога схватања живота.
Барем једна (можда и све) од дванаест Адијевих књига песама дају мађарском човеку широк и јединствен поглед на свет и борбу људске снаге са животом за нове идеале. Језик му звони дубоко и лично, речи су му сугестивне, а мисли тако изворне и пуне жара, да му послије Шандора Петефија нема премца. Ади је не само најкрупнија појава мађарске књижевности 20. века, већ и један од великана у модерном светском песништву.
Ендре Ади је умро 27. јануара 1919. године у Будимпешти.