У моме, сад већ, старом крају, У насељу препуном црвених зграда
Нарасло је дрво кô у тајном рају
Под којим сам увек тражила хлада
Док сам везла у споменар слова,
Склупчана у личном великом праску
На једној јединој клупи од снова,
Одувек закинутој за једну даску.
Баш то најкривље на свету дрво –
– Ни до сада кривље видела нисам
Сакрило је крошњом дрхтање прво
И споменар одавно исписан.
Видело је најкривље дрво на свету...
Из кврга му потече медена смола
Кад срце је од пољупца сишло у пету
И кад спознах границе љубави и бола.
