Дођи и донеси
У чаши мед
И тајно семе.
Иди и понеси
Радосни злед
И спасено време.
Сети се кад клекне презрела кост;
Између гроба и сунца стоји мост.
2.
Када се будемо поново срели
Видећеш призор лица после кише
И самоћом рањене усне.
Када се будемо поново срели
Добићеш велику јагоду која дише
И љубав чекањем што гусне.
Ал сада седи мирна и бела,
Док се месец ломи, верност oстaje цела.
3.
Нас двоје смо потпуно сами
Газимо боси преко звонких тераса
И смерове наше не слути нико.
Изједначујемо се у материнској тами
Двоструко чело над пољупцем беласа
И загрљај вечан из трбуха je нико.
На твоме крилу више сам открио paja
Но живот што очекује од свога кpaja.
6.
Мора се волети за скривеним столом
Који je застрт мирисом коже
Пробуђене на прозору хтења.
Мора се споразумевати с болом
Ако сукоб разочараних авети може
Да претвори чело у неугасива бдења.
Али пусти слободно прсте младе
Нека у блату нове облике граде.
(Антологија српске поезије, Ненад Грујичић. 2013)
