Сад нек спавају сви наши мили и бесмртни.
Под мостом крај II женске гимназије набујала Миљацка тече.
Сутра је недјеља. Узмите први трамвај за Илиџу.
Наравно, под претпоставком да не пада киша.
Досадна, дуга сарајевска киша.
Како ли је било Чабриновићу без ње у тамници!
Ми је проклињемо, псујемо, а ипак док пада
заказујемо љубавне састанке као да смо у најмајскијем мају.
Ми је прокљињемо, псујемо свјесни да од ње никад
Миљацка неће постати ни Гвадалкивир ни Сена.
Па шта! Због тога зар мања биће моја глад
за тобом и мање моје горко право
да не спавам кад свијету пријете куга или рат
И кад једине ријечи постају не „заборави“ и „збогом“?
Уосталом, можда ово и није град у коме ћу умријети,
али у сваком случају није заслужио једног неупоредиво ведријег мене,
овај град у коме можда и нисам био најсретнији
али у коме је све моје и гдје увијек могу
наћи барем неког од вас које волим
и рећи вам да сам сам до очајања.
У Москви то бих исто могао, али Јесењин је мртав
а Јевтушенко сигурно негдје у Грузији.
У Паризу како да зовем хитну помоћ
кад се она није одазвала ни на позиве Вијона?
Овдје, зовнем ли тополе, своје суграђанке,
и оне чак знаће шта је то што ме боли.
Јер ово је град у коме можда и нисам био најсретнији,
Али у коме и киша кад пада није просто киша.
