Што је јава тако кивна,
Да ти веру сву потреса!
Откуд санку сила дивна
Да отвори сва небеса?
Засијају зрачне стазе,
Ка да с' у дуж звезде сјате,
Видиш своје како слазе,
– Саме душе – ал познате.
Рај са земљом загрли се
И хладноћа са топлотом;
Оне међе растопе се
Међу смрти и животом.
Чујеш вечност како бруји,
На њеном се сунцу згреваш;
Кроз душу ти вера струји
– И ти не знаш да то сневаш.
(Из књиге Антологија српског песништва, Миодраг Павловић)
