Море ми ваља тело уздасима овијено,
а ја сам кичма муње.
Месечина ми наваљује на предео
и у лепоти летњој наранџа све боји у жуто.
Глаткоћа ме подсећа на
чарапе са шавовима
које сам претходне ноћи нудила
док су лептири ударали у плавет неба
и шаке хватале слабашне облаке.
Из ока твога у моје слива се
недовршено падање,
незасита чежња,
пљускови... Мутави мириси,
у измишљеној шетњи по таласу,
отворени врт зјапи понором,
удубљење што нас заробљава,
хучне крви која тутњи,
и ја те режем око врата косом,
цепам све своје прње
црвене боје. Далека срећа
– заспати умивен по путевима
у дубокој морској плавети.
Гледај! Како се дани
последњи обрис љубави...
