То се круг живота отвара препун широких стаза.
Чашице мириса пуне, маме нас и плене
да их удисајем милујемо, паримо прашнике зреле,
за семе, које ће других година кругом без излаза,
опет да нам цвета, опија, блажи и нахрани,
нектаром здравог биља да нас белодани.
О, цвеће, свих боја засеј се на моје чело.
Пружам руке и враћам – нећу да додирнете
нежност чудних боја, плашим се да не кварим –
већ очима те љубим и врелом зеницом жарим,
најлепша твоја недра што сунца топла злате;
– и бојим се, бојим да не свенеш ми болно
од тога гледања мога које је чудно, зорно.
Еј, мириса ти твога, засеј ми вреле руке.
17. фебруар 1961.
Из збирке поезије Руком беле тајне (2011)
