Кад се чељад отисне у свет, Остаје да тугује празна кућа.
Кров је, чини се, најостљивији
Он страда најпре.
Да покаже селу,
Какви су незахвалници
Рођени испод њега.
Потом почну прозори
Да се љуљају на ветру,
Поломе се стакла.
Кад се развале врата,
Заигра се промаја.
Најчвршће се држи праг.
Огњиште брзо охладни,
Занемело, ћути без ватре.
Преостали пепео, расут,
Једини је сведок живота,
Несталог заувек у нигдини.
Заборављена меденица,
Окачена о изваљени дирек,
Циликне тужно, плачљиво.
Несретник, помислим на трен,
Ето оца и мајке !
Враћају се са орања.
Потмули бол у грудима,
Старачка суза у оку.
Само то, и ништа више.
Нестаје, нестаје, све нестаје.
Непрестано одјекује,
Глас грешне, рањене душе.
