slike pesnika

Светолик Станковић – ГРЕШНИК



Кад се чељад отисне у свет,
Остаје да тугује празна кућа.
Кров је, чини се, најостљивији
Он страда најпре.
Да покаже селу,
Какви су незахвалници
Рођени испод њега.
Потом почну прозори
Да се љуљају на ветру,
Поломе се стакла.
Кад се развале врата,
Заигра се промаја. 
Најчвршће се држи праг.
Огњиште брзо охладни,
Занемело, ћути без ватре.
Преостали пепео, расут,
Једини је сведок живота,
Несталог заувек у нигдини.
Заборављена меденица,
Окачена о изваљени дирек,
Циликне тужно, плачљиво.
Несретник, помислим на трен,
Ето оца и мајке !
Враћају се са орања.
Потмули бол у грудима,
Старачка суза у оку.
Само то, и ништа више.
Нестаје, нестаје, све нестаје.
Непрестано одјекује,
Глас грешне, рањене душе.



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника целог света и свих векова. Само овде песме можете читати ћирилицом и латиницом. Лепота је у поезији.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта