logo poezija sustine»«•» «•»»«•» «•»»«•» «•»«•»Latinica «•»Ћирилица
Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Најлепша поезија свих времена. Проза - кратке приче…
slike pesnika

Александар Пушкин – СПОМЕНИК ПОДИГОХ СЕБИ



Exegi monumentum ¹


Песмама, а не рукама, себи сам споменик подигао.
Народна стаза до њега зарасти неће у траву.
Од Александровог стуба² он се слободно уздигао
     За непокорну главу.

Ја нећу цео умрети. Нетрулежна ће ми душа
Мој земни прах сигурно надживети.
И бићу славан ја све док последњи песник у свемиру
     Буде могао да се песама мојих сети.

Глас ће се о мени пронети по целој Русији тада
И сви ће ме народи у њој назвати песником својим:
И горди унук Словена, и Финаца, и Тунгуз, још дивљи за сада,
     И Калмик, широких степа пријатељ и син.

И дуго ја ћу бити омиљен  целом народу
Што сам пориве добре ја лиром изазивао,
Што сам у свом суровом веку прослављао слободу
     И милост за пале призивао. 

Заповестима Божјим, о Музо, буди послушна:
Увреде праштај. Славе нек ти не буде срце жудно.
Пред похвалом и клеветом остани равнодушна
     И речи глупака не оспоравај узалудно.

             • С руског превела Љубица Несторов
           (Суштина поетике, број 62, мај/август 2019)


¹Подигао сам споменик (лат.).
²Александров стуб је гранитни споменик у Петербургу подигнут у част руског цара Александра


Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

preporuci na fb

Најлепша поезија свих времена. Најлепша љубавна поезија. Великани родољубиве поезије. Описна и рефлексивна поезија. Проза - кратке приче. Najlepša poezija svih vremena. Najlepša ljubavna poezija. Velikani rodoljubive poezije. Opisna i refleksivna poezija. Proza - kratke priče.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта