Exegi monumentum ¹
Песмама, а не рукама, себи сам споменик подигао.
Народна стаза до њега зарасти неће у траву.
Од Александровог стуба² он се слободно уздигао
За непокорну главу.
Ја нећу цео умрети. Нетрулежна ће ми душа
Мој земни прах сигурно надживети.
И бићу славан ја све док последњи песник у свемиру
Буде могао да се песама мојих сети.
Глас ће се о мени пронети по целој Русији тада
И сви ће ме народи у њој назвати песником својим:
И горди унук Словена, и Финаца, и Тунгуз, још дивљи за сада,
И Калмик, широких степа пријатељ и син.
И дуго ја ћу бити омиљен целом народу
Што сам пориве добре ја лиром изазивао,
Што сам у свом суровом веку прослављао слободу
И милост за пале призивао.
Заповестима Божјим, о Музо, буди послушна:
Увреде праштај. Славе нек ти не буде срце жудно.
Пред похвалом и клеветом остани равнодушна
И речи глупака не оспоравај узалудно.
• С руског превела Љубица Несторов(Суштина поетике, број 62, мај/август 2019)
¹Подигао сам споменик (лат.).
²Александров стуб је гранитни споменик у Петербургу подигнут у част руског цара Александра
