Духови круже
Њих се не тичу пролазни заноси.
Они бдију да мутноћа не напусти свет
Да се реке не расане у гломазним токовима
И да облаци не одбегну у старо издајство.
Јер страшно би било (веле)
Као некад, у почетку векова,
Да се расани и разгали -
Да се небески свод ослободи украса,
Да тице залупају прозрачним крилима о ведрину
Да плава звонкост зажубори отровно
И језива јасност настане.
Вековима тице нас кликују
Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.
У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје...
Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују...
Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.
