Душа моја блуди у чежњи да додирне руб тамне паучине.
О велики други свете, о плаховити дозив твоје фруле!
Заборављам, заборављам увек да немам крила за летење,
да сам прикован за ово парче земље за вечита времена.
Будан сам и пун жудње; туђинац сам у туђој земљи.
Твој дах допире до мене и дошаптава ми немогуће наде.
Твоје су речи присне моме срцу, као његове.
О мето у даљинама, о плаховити дозив твоје фруле!
Заборављам, заборављам увек да не познајем пута,
да немам крилатога хата.
Неспокојан сам, путник сам у свом срцу.
У сунчаној магли оклевајући часова,
какво је силно твоје привиђење у плаветнилу небесном!
О најдаљи крају. о плаховити дозив твоје фруле!
Заборављам, заборављам увек да су сва врата затворена
у кући у којој боравим сам.
• Превод Давид С. Пијаде
