Имати виноград, виноград на Фрушкој Гори.
Колибу са малим тремом, чворка,
Чворка који чаврља у твом сну.
Шефтелију која силази на Дунав, да се окупа,
Ал шефтелију коју си ти засадила
У данима нашег господства.
Имати коња, белог, с крилима од шећера.
Коња достојног да носи Доситеја.
И давати му зоб из руке живе зобнице
Баш као ти мени вино
У данима наших илузија.
Имати пчеле, сараднице сунчевог генија.
Спасавати их од олује, леда из облака.
Свето саће изнети пред пријатеље,
Као песме безбожничке младости
Из славног доба наших метафизичких страхова.
Имати змију. Да чува вериге, колевку и праг.
Хранити је магнетима, пепелом са огњишта.
Осветљени њеним зеницама,
Покисли до голе коже,
У незаборавној дрхтавици наше присности.
Имати пса, љутицу, мешанца гордог.
Да завија на Северњачу у ноћи богојављенских мразева.
Звер небеска да се скамени
Од урлика нашег пса,
У непоновљивим данима наших губљења
