над њом, збуњеном, неко за њом жуди –
канџе о бедра, а о врату кљун,
грудима стишће немоћне јој груди.
Плашљивим прстом како отерати
с бедара слабих терет што се даје?
Како кроз бели вијор да не схвати
тело туђега срца откуцаје?
У том дрхтају зачет је рат, стење
у паду, огањ, смрт Агамемнонова.
Да л откри јој та страст, та жуд, та сила,
да је постала стециште и врење
суровости, и нежности, и снова,
већих за сваки нови замах крила?