Textual description of firstImageUrl

Лаза Лазаревић | НА БУНАРУ




Како ветар попухује, тако се с бразда, као неке беле авети, крећу големи праменови магле; носе се страном на коју ветар душе, па после се, у ситним беличастим кристалићима, као обоци вешају теби о браду и бркове и коњу о длаку. - То је оно што ја кажем: ако нису муве, а оно је иње! Ноге се мрзну, а очи сузе. Већ ни ракија не може да загреје срца, и ти се нестрпљиво осврћеш, нећеш ли где угледати кућу и домаћина који воли госта,
Ја, богами, знам куда ћу. - Ја идем код Матије Ђенадића. Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно виси чутура с препеченицом! Ко год прође, нек сркне! - тако воли Матија. А кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носе...
Море, чисто ме мрзи да причам, то треба видети. Каква је то кућа, старинска задруга, - читава војска! Дођи само увече, а да ти се надају, па ће те пресрести једна снаха на самом путу, с лучем у руци. Друга стоји у шљивику, трећа је пред стајом, четврта одбија псе, пета у кухињи, шеста у соби куда те воде, - читави сватови! И све је у њих весело, све скромно, све задовољно. А не дао ти Бог да се побијеш с киме из њихове куће, јер од њих има шесторо у самој војсци, а један је баш прави војник, стајаћак, под заставом у Београду.
Нити њима треба моба - шта ће им моба код толиких руку? Лепо код њих ору три плуга без престанка; а кад трговци пођу лучити свиње, добро забрекне ћемер у Матије.
Овог њихова Арсена знам још кад је био кевиљ. Извади двојнице иза појаса, па све ћурличе покрај Бурмазовићеве куће. А у Бурмаза је кћи, - кћи и по! Да пројашеш, што кажу, поред ње да она превали оним пустим очима, очас ти мркне свест, и једва се држиш на коњу.
Ама се Арсен навикну на њене очи и не плаши их се. Затурио ногу на врљику, лактом се одупро о другу, а на шаку наслонио образ, па говори с њоме:
- Стид ме баш да, поменем баби, а ђеди не бих смео ама баш никако! Баш да знам да те никад ни узети нећу!
Анока се не застиде, ко што би требало. Лукаво погледа испод ока, нави се мало на страну и, прикривајући љутину, рече:
- Па добро, и немој! Ја ћу се удати за Вилипа Маричића!
- Који? Зар ти мислиш да ћу ја тебе дати икоме другоме! Бе ни кост с коском му остала не би ко би те само прстом прихватио!
Анока размажено тресне ногом о земљу, испупчи прси, зачкиљи и заврти главу:
- Е? А ти би, ваљда, хтео да ја седе плетем? Ви'ш, молим те!
Али Арсен то више не чује. Он се удави под њеним вратом, па је дохватио за руку и привлачи врљикама и себи. Она се поприлично затеже, али прилази ближе и ближе; и подузима је тајанствена ватра кад јој се мушка рука сави око паса.
Добра девојка, да је Бурмазовић није страшно размазио. Ал' шта је знао радити? О колери му погибе толика чељадија, да је после Аноку држао као мало воде на длану. Не ваља то мазити дете и попуштати му, па да је једно у свету. Ама никако!
То вече дође Арсен сасвим замишљен кући. Што му није обичај - прво сврати у качару, па мосуром добро потеже из једне двојке; а није он иначе никад пио. Седе после на пањ и оста сам у мраку, па гледа живот у двору. На отворена кухињска врата букти ватра црвеним пламеном и лиже гвоздењак и вериге на којима он виси. Арсена самог поче подилазити некаква ватра; и би му врућина, и он се чуђаше како је то: да га чак из кухиње загрева онај пламен! А крај ватре по двору час по час пролазе црне људске слике и пси. Из ара допире топот од коња, пред качаром се испрежу волови с којима се овај час вратио Ненад из вароши. Понека се кокош отисне с дуда и лепршајући се поново се гнезди међу своје друге. Покоја реч јасно зазвони кроз вечерњу тишину. Један се миш усудио већ да отпочне грицкање баш испод пања на коме је Арсен седео.
Њему се поче вртети у глави. Спочетка чу како му срце бије испод леве сисе, и од тога као да се нешто уплаши. Па онда се уједанпут стаде смејати, безразложно, сулудо - ни зна за што, ни крошто! После, опет, удари у плач - ни то не зна зашто! Само што му се и кроз смех и кроз плач у нејасној слици показује Анока, и тако га чудно чупа за срце, да му се чини сад ће умрети. Он се наслони на буре из кога је малочас пио и поче умирати, али тако слатко да му се чини као да га грли Анока и као да га носи бесан кулаш Остојићев. Тако је сваком ко се први пут опије.
Мало је он ту спавао, а Велинка упаде с лучем у руци да тражи нешто у качари. Трже се кад угледа Арсена на пању, крај бурета, с мосуром у руци. Плашљиво приђе к њему и дотакне му се рамена:
- Златане!
Арсен отвори закрвављене очи.
- Ти си пијан, веселниче!
Арсену као да се објасни његово стање. Он чисто радосно виче:
- Пијан!
- А што то, добросрећниче?
- Е, ја хоћу да убијем Вилипа Маричића! Он махну мосуром више главе, лупи њиме о земљу, сломи га и узе се смејати.
И Велинки се даде на смех:
- А што, златане? Шта ти је учинио Вилип?
- Е, а хоће да узме Аноку!
- Па? Нека узме!
- Е, ал' ја не дам!
Он поскочи мало напред и хтеде се дићи, али леђима беше сасвим пријатно суседство од бурета, и она се упорно вратише у свој првашњи положај уз буре.
Велинка се заврати од смеха:
- А што, златане? Хоћеш ти да је узмеш?
- Ја шта ради!
Ал' кад то рече, он се збуни, обрте се каци, стаде плакати и кроз плач говорити:
- Е, а како је се бата оженио? Хоћу и ја... јес'!
Он хтеде да удари у потврду себе по колену, али песница, без његова питања и одобрења, лупи о пањ. За казну он је тури у зубе и уједе је.
Велинка се све слађе смејаше:
- Куку мене, сирото дете! Па узећеш је ти, златане, не бој се! Ја ћу вечерас говорити баби, а бабо ће баби, а баба ће већ с ђедом и наредити ствар како треба. - Хајд' да те одведем у вајат да те, болан, ђед не види такога! Ходи да спаваш! Не бој се - испросићемо ми теби девојку... баш ако ћеш и Аноку!
- Хоћу ја, богами!
И снаха изнад куће проведе пијана девера по мраку до вајата. Покри га поњавом и оде у кухињу да прича јетрвама шта се збило.
Али се ниједна не обесели томе гласу. Смејаше се, истина, али им смех не иде од срца.
- Није она за нашу кућу!
- Једна намигуша!
- Море то, ал' мазница, да те Бог сачува!
- Све би нас завадила!
Матија је Ђенадић човек сасвим стар. На челу му се види белега од ране коју је добио у Хајдук-Вељкову шанцу. Осим његове чељадије, и цело га село зове ђедом. Жена му је давно у збегу умрла. Од старијег брата остала му је снаха која с њиме сада дели старешинство - Радојка јој име. Она за софром седи десно од ђеде, и у кући се ништа важније не дешава док она не да свој глас, или бар док је ђеда не запита. Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр. ђеда запита:
- Шта велиш, снахо, за Маричићев забран? Да узмемо?
- Како ти наредиш, брато, ти си мушка глава! Она љуби деду у руку, а све друго, што иначе није обичај у нашем селу, и женско и мушко, љуби њу у руку.
После Матије и Радојке још је члан кућевног савета најстарији син ђедин, Благоје, отац Арсенов. Осим њих трога нико се ни за што у кући не пита него све лепо слуша и покорава се. Ако је Матија однео порез, Радојка отишла цркви, а Благоје да полаже стоци - у кући је као у школи одакле је изишао учитељ. Све је сложно, весело и љупко, и свако гледа том приликом да се добро ишали и исмеје. Како се, пак, које од њих трога појави врата, одмах настаје ред, озбиљност и послушност. Њих троје се погдешто хотимично склоне да се деца провеселе и људи сербез напуше духана.
Ђеда је био... био... како ћу вам казати? Знате: стар човек - готово дете! Прсне неких пута за најмању ситницу грди, праска, па богме хоће и да удари. А некад, опет, мекан као памук, тражи само да милује децу, даје им по десет пара и ни за шта се расплаче.
Нпр. каже:
- Ето, ја остах као суво дрво у планини! Па удри ридај. Младост - лудост, старост - слабост! Сутрадан по пијанству Арсенову дође Благоје Радојци сасвим озбиљна лица:
- Стрина! Овај наш Арсен, прости ме, замиловао ону Бурмазовићеву вижљу!
- Арсен?... То онај што смо га летос замомчили?
- Тај!
- Велиш, ону Бурмазовићеву вижљу?
- Ја!
- Аноку?
- Њу!
- Није она за нашу кућу!
- Није, и ја велим! Али он, прости ме, занео се баш зорли. Прича ми Велинка да је синоћ нешто ружно чинио.
- А шта?
- Немој ти, молим те, причати ђеди!
- Не дај Боже!
- Ама Велинка вели: опио се, па псовао и претио да хоће да убије Вилипа Маричића; јер он, знаш... обилази тамо.
- Нуто-де!
Баба се замисли. Најзад одговори:
- Ја ћу већ поменути ђеди; да видим шта ће он рећи!
- Немој ти, молим те, помињати што за оно!
- Бог с тобом!
Кад Радојка после све исприча ђеди, он се замисли, замисли. Најпосле мрдну обрвама:
- Знаш, снахо, све је тако! Ама ја сам слушао од старих људи да не ваља деци кварити така посла. У нас је, хвала Богу, велика кућа. Не верујем те нас неће бити осамдесет душа.
- Има, богами, и више!
.- Има, хвала Богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом!
- Дај, Боже!
На неколико дана после тога казала је Анока једној својој другарици: - Знала сам ја да све мора бити по мојој вољи! Нема, море, оваке девојке ни до деветог села! - Онда извади из недара кутијицу с огледалцетом и стаде коврџити золуфе.
Несрећа је то што она, и кад уђе у кућу Ђенадићеву, оста мазница, као што је и у оца била.
Она зна све најбоље!
Увек мора бити на њену!
Неће да ради што јој се каже. Каже: - Нисам ја то ни у оца радила! Што да ја месим хлеб за цареву војску? Мени и мом Арси доста један!
Женскадија не сме ниједно ништа да прослови. Мужевима се гдешто и потуже, али Радојки и ђеди ко сме што поменути?
Дуго су трпеле и криле своју невољу. Радиле су све за њу и по њеној вољи. У њену држању било је нечега заповедничкога, тиранскога, као да си је морао послушати. Можда је то била и њезина лепота што је тако силно властвовала над женама. Њене јетрве оговарале су је између себе, а заклањале и браниле пред старијима и туђинцима. И Бог зна до које би мере оне издржале без роптања, да Анока, и не саставивши пуних шест месеци у њиховој кући, не узе све више и више беснети. Ружно је чак и причати о неким стварима; нпр. шта је казала кад су је звали да сади купус или кад је која замоли да јој причува дете. Поче напослетку тражити да се друкчије и боље одева. Арсен, сиромах, каже јој: да ђеда и Радојка купују сву робу, и да он не сме ни поменути ђеди да њојзи само купи нов срмали-јелек; али он одговори да за ђеду није ни пошла и да ће она ићи своме оци и искати да јој он купи, јер јој је муж дроња и не сме јој узети ни шиватке док не пита онога старкељу. Арсен се нашао на муци. Да му је само да га не погледа оним очима, а он би њој судио. И понегда тури руку под појас, заглаба чибучић, а батину узме преко среде; али чим она погледа и дигне нос, а он се упаради као да стоји пред владиком.
Тако она све више и више бесни и баш хотимично иде уз нос. Пусти псе у кухињу, па поваде све месо из лонца. Не пази кад заврће славину на бурету. Хлеб јој прегори, да се цела пећ мора бацити свињама. Облачи стајаћу робу радним даном. Ни главе не обрће да види шта раде деца, и због ње је Јованкино дете и упало у кречану. Ниједне јетрве није оставила да јој не издене име. Радојку зове џерима, а ђеду јевтика. Сваки дан све веће чудо и покор, а кад јој ко штогод помене, она одмах прети да ће да се врати оцу. Женама већ догрди, и кад Анока једном, кад је требало да буде редара, оде на вашар, оне се скупише у тајну седницу.
- Ја не знам, друге, шта смо ми Богу згрешиле да ово патимо!
- Ни ја, богами.
- Богме је ово напаст и невоља!
- Један нам Бог само може помоћи!
- Ово овако не може остати. Аја!
- Да кажемо баби, а она ће ђеди!
- Па кажи ти, Селена!
- А што ја?
- Па је л' ти казала да си јој украла белензуку?
- Е, а зар теби није казала да ти је муж дивљи поп?
- Па казала је и Мирјани да се довела из глади!
- И Велинки да је родила копиле!
И тешко би се жене и опет одважиле да кажу да Радојка све то већ изодавно и не слуша и не гледа и да није сам Арсен сутрадан, кад је она свој нов новцат јелек исекла на дрвљанику, отишао ђеди на тужбу.
Арсен је тих човек. Од детињства научио само слушати. Ни дрва он не уме продати док му код куће не кажу: колико да иште и пошто да да.
Ђеда, кад Арсен уђе к њему, сеђаше сам у соби. Како ништа друго не може радити - он коми грах.
Арсен скиде капу и приђе руци.
Ђеда се нешто намрштио. Не диже главе, не даде му руке, само сувопарно промрмља:
- Жи' био!
- Ђедо, молим ти се, ја... није вадје... образ под ноге!
Деда га намрштено погледа.
- Ја, - настави Арсен - није вајде... немој што да се љутиш!
Ђеда сасвим издиже главу, срдито отури од себе саћурицу с грахом и на безуба уста љутито истресе:
- Знам ја то све! А какав си ти, море, човек? Зар си се ти нашао с оном... оном... Малко ућута.
- Оном... једном... Зар ти да ми растуриш кућу? Арсен туњез, скамени се кад чу да ђеда све зна. Глас га издаде:
- Молим ти се, ђедо, ја не знам шта ћу! Опрости ми! Он пође руци. Деда трже руку:
- Одлази, немој ми поганити руке! Зар си ти мушко? Арсен окрете главу зиду и заклони очи рукавом од гуња:
- Ради, вала, од мене и од ње шта хоћеш! Мене убиј, а њу отерај! Да ти је богом просто! Немој ме само отурити од себе, живога ти Бога!
Ђеди задрхта мало брада.
Он хтеде да прикрије своју узбуђеност. Господствено се устури, диже главу у таван и накриви је мало:
- Видиш, синко, сам си је изабрао! Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој?
- Ниси, не дај, Боже! Свему сам сам крив. Ђеди поново полете брада носу. Он се поново укрути да изгледа важан:
- Па сад ја да исправљам што си ти укварио!
- Бог, па ти!
- Е, ама ја ево не знам како.
Да је била Радојка, она би опазила како се око набраних ђединих очију показа некака детињско-лукава самопоузданост.
- Како те Бог учи! - рече Арсен.
- А... ти... њу... онако... је ли она теби баш мрска? Арсен се збуни. Хтео би оћутати, ал' ђеда сасвим упорно гледа правце у очи.
- Намћор је!
- Знам, знам! Ама ја питам: мариш ли ти за њу? Арсен опет ћути. Хтео би да избегне одговор, ал' и ђеда сасвим упорно гледа у очи и ћути.
- Мора бити - рече Арсен - да је Бурмаз здраво мазио! Знаш, јединица му је!
Деда као да изгуби стрпљење:
- Чујеш ти, море, шта ја тебе питам?... Питам ја тебе: кажи ти мени, милујеш ли ти Аноку? То ти мени кажи!
Арсен подиже главу, тури нос у шаку, стаде вртети раменима лево и десно, и кроза стид а сасвим протегнуто одговори:
- Ја не знам!
- Е, а ти треба да знаш, јер ћу ја по томе да судим, да ти после не буде криво и да не рекнеш овај и онај!
- Јок ја!
- Добро! А сад иди док се ја размислим!
На ђеди, ко уме да чита, могао би одмах познати да је он већ сасвим одлучио шта да ради и да је задовољан својим планом.
То вече, кад седоше за вечеру, поређаше се људи по старешинству, као и обично. Осим Радојке, жене није било ниједне. Оне једу за себе. Само што по две-три служе људе.
Баш је био Анокин ред.
Док друге две уносе и износе јело и наслужују пиће, она се наслонила леђима на врата и чачка нос.
Ђеда ама баш да је погледа. Сви ћуте. У Радојке бије ли срце - бије! А Анока ништа и не сања!
Пошто се вечера, људи се почеше крстити и чекају на ђеду, па да устају.
Ђеда отури испред себе комад хлеба, лажицу и виљушку, нож тури у цагрије. Наслони се на лактове, погледа унаоколо по свима, па стаде на Аноки.
Њу нешто штрецну. Отпусти руке низа се. Исправи се и пође напоље.
- Чекај-де ти, кћери! - викну ђеда необично јасним гласом.
Сви се тргоше. Тим истим гласом настави деда:
- Ти, синко... с тобом, чујем ... теби је сасвим неправо у мојој кући и код мог народа!
Ко је још видео да женска глава што одговара? И Анока ћути, али стегла руком своју рођену бутину, и нокти упадају у месо.
Деда опет истим гласом и мирним лицем наставља:
- Ја нећу то, док сам ја жив! Не дам ја да је моја кућа ма за које моје дете робија... Чујем да ти ове жене (он брадом показа пут кухиње)... да ти се ове жене натресају и пакосте! Ал' ја сам овде господар!
Анока виде нешто злобно на ђедином збрчканом лицу. И поред мржње, она први пут осети некакву бојазан.
- Тебе све нешто задиркују. Све би хтеле да ти за њих све ринташ и радиш. Као да си ти дошла из неке голе куће!
Он се начини тако неспретно љубазан и нежан да се Аноки поче коса дизати на глави.
- Ал' ја то не дам! Ја сам стар и немоћан, и тешко ми је самом дијанисати у толиком народу. И ево нећу више, ја сад...
Лице му се избечи, а усне му почеше дрхтати. Он поче страшно и промукло викати:
- Свима вама - слушај и ти, Радојка, и ти, Благоје, и сви остали! - свима вама и вашим женама заповедам да у свему слушате ову овде - руком која цепти као прут показа на Аноку - и нећу ништа да ми ради у кући, да не упрља господске руке. Ни вина да наточи! И убио га Бог који је и за шта не послуша или је и најмање у чем увреди!
Он скочи. Сиромах старац! Величанствен, па ипак смешан и жалостан. Дршће као пиктије кад изиђе напоље.
Сви се прекрстише. Устадоше. Чутећки прођоше поред Аноке а све наокришке, бојећи се да је се које не дотакне.
Страшан и ужасан бес раздираше Аноку.
Као помамна улете женама у кухињу:
- Јесте ли чуле, ви?
Жене, па да не чују.
- Ја хоћу сад да ми се простре под липом. Хоћу ђедино шиљте, Радојкин узглавак, Благојев губер; и хоћу ти, Петрија, што ти је брат на робији, да узмеш подупирачу, па да растераш кокошке с липе и да сву ноћ стојиш више мене. А ко не послуша - "убио га Бог!" Еј, бре, јесте ли чуле?
Боже мој! Баш је човек неки пут гори од живинчета.
Нико не рече ни речи. У све је ушао неки страх, а поврх свега ђедине речи: "Убио га Бог!"
Арсен побегао чак на гумно. Турио главу међу крстине, па шмиче. Залуд му је - није сан губер, па кад хоћеш да га навучеш на главу.
И наместише Аноки да спава.
Јес', ал' није тако ласно заспати, као што је мислила!
Што никад није било, то она сад осети самоћу! Па још без крова над главом, на бесном коњу без узде, на лађи коју љуља ветар, а крманоша нема. На њу кидише бесно и њено рођено срце, а нема ко да га одбије. Свет се преврнуо и она стоји стрмоглавце.
Ал' пасјалук не попушта:
- Шта дремаш, рђо, кад ја заповедам? Зар хоћеш да те Бог убије?
Месец изгрејао на подне. Све је умрло, ал' убрзо оживи, а на Анокино се срце све више свија и гнезди нешто мртво.
Овако не може остати - ал' шта да ради?
Да се врати оцу - шта да му каже? "Деда заповедио да ме слушају!" - Аја, куда ће оцу? А ноћ све више осваја, и најзад и она ће проћи, блеснуће дан и сунце огрејати, а она, несрећница, куд има погледати? - Да бесни још више - куд ће више? Да се мири, - како? Зар да се понизи? Аја!
Мисли се испрекрштају као жице на шареници, изаперу се, исплачу; умор савлада страсти, и љубав, и мржњу, и глад, и жеђ. Кад се на капке од очију навалише читава брда, а они се ипак не могу да склопе - тада јој би тако тешко, несносно и дуго, да би да јој је, пошто-пото, једним махом да преврне свет, да тури главу под воденични камен, па да заспи, ма и мртвим сном!
Али сну не заповеда ђеда, нити се он боји његове клетве!
Анока се диже. Погледа тамну слику Петрије више себе. Напрасно јој се нешто преврте у грудима. Сасвим изненадно, а бескрајно силно, нека хришћанска жица зазуја у њеним грудима:
- Петрија! Иди спавај!
Петрија ништа не рече. Баци подупирач и пође.
- Петрија!
Петрија претрну и стаде као укопана.
О, Боже, гле нове сласти! Каке су мисли, куда се то носе?
- Петрија, сестро, опрости ми!
Женско срце одвугну, задрхта и расплину се:
- Анока, душо, да ти је богом просто!
- Петрија, сестро...
Она је дохвати за руку, посади је поред себе, загрли је, и обе се заплакаше.
Како слатко јецају - као сисанчад!
Све ћути, ништа се под нагим богом не чује; само се њих две загрлиле, јецају и љубе се. Анока њу где стигне, Петрија њу у врат и у чело. И месец као да је надигао оне његове обрве.
- Петрија, срце моје, ја ћу да умрем! Ти ћеш ме, сестро, укопати! Метни ми доста босиока. Загризи и једну јабуку, па тури у сандук! Нико ме више не воли до тебе!
- Чути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле!
- Јок, јок, знам ја!
- Како знаш, радости моја, кад ти с нама ниси досад ни говорила? Ја бих пре умрла него што бих дала да ти неко рекне окорне речи!
Опет обе јецају и загрле се.
- А ђеда?
- Деда је, душо, стар и добар. Иди ти само њему, сама тако, па да видиш!
- Добро, идем!... Збогом, срце моје, ако умрем.
Петрија јој метну руку на уста.
Анока скиде руку и сави је себи око врата:
- Ако умрем, немој ме по злу помињати! А сад иди молим те!
- Нећу ја тебе оставити док сам жива!
- Али ја те молим, као што се Бог моли!
- А ти куда ћеш?
- Пусти ме! Тако ми је слатко! Пусти ме, тако ти Бог помогао, тако ти твога детета, пусти ме! Не знаш како ми је!
Петрија се клони за вајат да мотри куда ће Анока. Али ноћ још царује, те не може видети како Анока оде код врата од ђедине собе и седе на праг.
Ни ђеда није сву ноћ тренуо.
Први петли запеваше, први весници новога дана и живота. Аноки се никад досад није њихова песма учинила тако лепа.
Деда се диже, отури губер, прекрсти се, подави ноге пода се, па оста сам у мраку, седећи на кревету и претурајући свакојаке мисли.
Други петли запеваше.
Деда уста и пође на бунар.
На прагу, а тек кроз расвитак, опази људску слику.
- Ко си ти ту?
- Ја сам, ђедо, Анока! Хоћу да умрем! Опрости ми, ако можеш!
Деда претрну и заљуља се:
- Дијете, грехота ти је од Бога! Видиш овај перчин! Ни у овце није бељи!
Анока ухвати пеш од гуња којим се ђеда беше огрнуо и пољуби га:
- Ја сам ти грдно згрешила, ја сам ти кућу замесила. Опрости ми, ако знаш за име божје!
Ништа лакше него старца расплакати. Њему грунуше сузе. Оберучке је дохвати за главу и пољуби:
- Ходи овамо!
Она уђе за њим у собу.
- Седи ту!
Она седе на клупицу, ђеда на кревет. - Деде мало коми тај грах! Она коми грах.
Деда задовољно гледа како она коми.
Обоје ћуте, ништа не говоре, само срце чини своје и дан осваја.
- Хајд' сад овамо!
Она пође за њим у коњушницу и положи како јој он казиваше свима коњима. Нити се она што боји, баш ни Благојева брње што хоће и ногом и зубима.
- Хајд' сад овамо!
Опет је одведе до свињца. Она разби девет бундева и баци свињама.
Чељад се испробуђивала, поустајала, па бојажљиво и с разрогаченим очима пристају за њима двома, али се добро чувају да их они не опазе. Арсен се тако упрепастио и збунио, да се попео на орах, сакрио се у лишће, па гледа невиђено чудо.
Деда се подмладио. Чисто поцупкује кад иде.
- Хајд' на бунар! Дођоше на бунар.
- Вади!
Анока извади кову.
- Сипај!
Анока захиће вргом и ђеда целу кову испљуска по лицу и по глави.
- Обриши ме!
Анока расплете косу и стаде га сушити. Ласно је воду обрисати, али су слабе очи у старца, и сузе капљу без престанка. Ђеда угледа неколико њих у двору:
- Хајд' овамо, ви! Што се не умивате? Ви'ш, Анока чека да полива!
Детињско неко достојанство царствоваше на његову лицу.
- Сви, сви! Свима ће она, сирота, полити! А да она неком, рекне: "Полиј ми!", било би триста чуда!
С бојажљивошћу прилазе људи и жене бунару, и као каква господа, сваки, пошто се умије, каже Аноки: "Хвала!"
Арсену се разведри пред очима. Приђе и сам бунару, раскорачи се, наже се напред, а руке подметну:
- Деде!
Она поче поливати.
Арсен на деветом небу!
- Ама, како то поливаш? Све по запонцима!
- Неће, неће! - Она му левом задиже рукаве, а десном нагиње врг.
- Е, жива била!
Петрија трчи од једне јетрве другој и сва умазана од суза шапће нешто, млата рукама и лупа се по прсима.
Деда све навијајући се уђе у своју собу. Отвори ковчег и извади један ђердан од некаквих старих орлаша. Тури ђердан и један убрушчић у недра и дође поново бунару.
Сви се беху умили, а свима је Анока поливала.
Све се обукло у неку тајну свечаност и сваком зуји у ушима нешто налик на: "Глас господењ на водах." И само да негде затрешти прангија, све би се узело крстити.
Деда с безазленим достојанством погледа по свима. Сиромах, сиромах старац!
- А њој нико да полије? Сви потрчаше кофи.
- Сад, пошто ја кажем. Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се!
Не зна се да л' њему више дршћу руке, ил' Аноки срце. Обриса је својим убрусом. Обеси јој ђердан о врат:
- Све она, сирота! Ал' ја вам кажем, пазите што сам вам и синоћ казао: "Ко је и у чем увреди, Бог га убио!"
Људи! Истина је да се и небо неких пута чисто осмешкује и радује. Двоножац га гледа, шири руке, те му звезда пече под леву сису и душа се као невидљив тамјан пење и везује за небеско кубе. - Јес' богами!

На нову годину 1881.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана