И заспаћемо и ја и ти
На дну живота вечним сном;
Спрва ће знанци сузе лити
Над тобом кô и нада мном,
Ал’ брзо ће се утешити
И поћи сваки дому свом.
Дан ће тад склопит очи своје
И утрнуће његов зрак,
И пашће тупо на нас двоје
Ћутљив и језив црни мрак,
Кô на високе, мразне хвоје
Што пада тмур и црн облак.
И остаћемо у тамнини
Неосетљиви и без стра,
Сами у мртвој околини
Кô разбијена крика два,
И лежаћемо у прашини
И постаћемо и ми пра.
Ал’ једног дана грнчар стари
Узеће брзи котур свој,
И докле с неба сунце жари
И с врела чела лије зној,
Он ће из праха да оствари
Сан некадањи мој и твој.
И ти ћеш опет дивна бити
У плавом оку исти сјај,
На недра ћеш ми главу свити
И старој тузи биће крај,
Јер ће се наша тела слити
Најзад у један загрљај.
И тад кад удју, пуни крина,
У салон где смо ја и ти
Два створа љупка и невина
Почеће млада крв да ври,
Док ће из врта месечина
Сипати на нас и на њи’!
Босанска Вила бр. 10
1911.
