и то је најлепше чудо света:
хаљине, лаке, лепршаве –
и витке стабљике пољског цвета.
Заједно никну чудесно нежне,
кад злато сунца на земљу кане,
као пролећа – неизбежне,
ко мирис прашника – развејане.
Увек се чуде због једне тајне
и зато дрхте докле расту,
док ноћи једне, плаве, сјајне,
докле не клону у неком пласту.
