Textual description of firstImageUrl

‎Мирјана Дурутовић Мозетић | С ВЕТРОМ У ЛЕЂА



      Шта се све може бацити у канал-крајпуташ, сред обрађених њива?! Покушаћу да се сетим:овчија кожа, луковице перунике, хиљаде пластичних флаша, кеса, ве-це шоља, омот наполитанки, џакови од ђубрива, пластични лавор, класично смеће - у кесама и ван њих, шпорет без рингли, врата од веш машине...
      Док ветар незамисливо снажно дува, тамо негде, од Дрине, ја непоколебљиво јездим на бицилу, ка зацртаној тачки;идем до малог поцерског села, петнаестак километара од куће, да некога изненадим, да хуком ветра збришем какофонију претходних дана, да осетим Сунце, да спознам Живот, да сачувам Себе.Таман помислим да ће бити лакше окретати педале, он удари тако ненадано, тако снажно, на махове, да једва успевам да одржим равнотежу. Окрећем педале свом снагом, а чини ми се да стојим, ветром савладана, хуком обгрљена, сјајем далеке звезде угрејана.
      Вожња више личи на борбу, али - зар се живот, сам, не своди на исто?! Баш зато, што сваким пређеним километром побеђујем и себе и ветар, ја видим, чујем, осећам јаче него икада.Са њива се подиже прашина, трактори неуморно брекћу, дрвеће се повија да ми покаже одакле ветар дува, али, видим и сама, видим-одакле не треба, да ми отежа, да ме обесхрабри.
      Дворишта, углавном, празна, најчешће запуштена. Покоја старица седи на нахереној клупи, крај капије некадашњег домазлука, чкиљи, гледа ко пролази-нема шта друго, нема куд, нема коме, нема се...
      Пред једном кућом, застакљена веранда, китњасте завесице, унутра царује огромна палма; помислим како је та драга жена, пре много година, када је видела море-понела семе кући, ваља се дати живот свему - палма је поносни подсетник на другачије поднебље, на ОНО време, кад се могло, имало са ким, а и коме, богме и куда ићи.Сред кадифица, мушкатли,покоје георгине у хладу шљиве, палма постоји и живи, сама себи довољна.Храњена сећањем, упорним бегом од Овде, Сада и Ништа.
      Сеоско игралиште, неговане траве, чека на дерби у недељно поподне, када се стоји уз ограду, и дозива комшија да врати лопту у терен.Млада мајка, Ромкиња, диже над коритом тек опране панталоне, малени тепих се већ суши, сунце продире у унутрашњост убогог кућерка...кошчате руке раде, повијена леђа се гибају над коритом...да ли зна да је јуче био Светски дан Рома, да ли је до ње стигао барем дашак прича, не знам...бољитак јој није дошао, то видим.Одмах се упитам-када сам се то усудила да помислим да ми је живот тежак?!
      Сеоски ковач је наткрио терасу дуж куће плавим лексаном; сем металних елемената, неприродно плаветнило, болесно од сунца, држи се за сиве зидове низом канапа, разапетих као на Голден Гејту;као да се мост располутио, и неким ветром, луђим од овог, долетео до ковачевог дома.
      Пролазим поред старе куће, једва видљивих трагова живота иза мусавих прозора - ту ће цветати мирисни бели и плави јоргован, и "оно" цвеће што га памтим из детињства, лоптастих, беличастих цветова. Дечаци се играју авиона, шире руке, рукави се надувавају, као крила ;они лете, лете, лете...
      Млада пшеница се трепераво таласа на сунцу, дајући све нијансе зелене, чинећи поглед нестварним, као у летњој јари, као пред фатаморганом.Стварност се, ипак, јасно оглашава, каналима препуним смећа, свакојаког смрада - враћа причу на почетак.Зашто не волимо то што јесмо?
      Док стајем крај пута, да се боље заштитим од ветра-неуморног, осећам : ово је мој дом.
      Полазим, а ветар наједном поче да ми дува у леђ а- седим, а идем, које ли радости, јухууу!Гура ме, гура, носи, подиже, коса у бестежинском стању, ја се осећам као првонаграђена на важном конкурсу-питам се, зашто ли се мојим ђацима тако свидела прича Дина Буцатија "Колумбар", остаће тајна, памтим још ту тишину док сам говорила, бринем се како ћу стићи да одговорим на све обавезе следећих дана, радосна сам јер сам неком приредила радост...шашаве мисли јуре мојом главом, све слободнијом, све чистијом, све мирнијом...
      Тада и ветар посустаје; наставља се моја борба за сваки метар, он гура у груди, враћа ме ка почетку, ја не дам, идем, идем, имам куда, имам коме, имам зашто.Окрећем педале и чекам тај кратки тренутак када ће ветар дувати само за мене, подићи ме од земље којом ходим и дати крила мојим мислима. С ветром у леђа, сред усталасане стварности - ретка прилика, за коју се вреди борити.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана