ма луда и гадна и чудна,
са телом старим и седим,
ил пуповима завијеним
белим:
ја те грлим осмехом бледим
и браним.
Ја те желим.
Руке ми дрхте, ко суве гране,
са којих небо јабуке побра.
Ја их пружам
клецајући улицама малим,
теби, прошла у свили или крпи,
за сан си добра.
Само кад ме прошлости сећаш,
и нешто ново и боље обећаш,
рајске ми тајне непознате кажеш:
да хоћеш ко сестра брату
да ми помогнеш...
На мом
се лицу све угаси,
и ђаво се јави у једној гримаси,
што се смеје и гади.
