Смируј ме тихо
кад гребен зоре дотакне небо,
утеши кад плач
далеко пробуди се у мени
и топлим дланом на лицу
омекшај ожиљке од снова
Сећаш ли се, небо моје,
кад чезнуо си да ме љубиш
као сунце на прагу врата ноћи?
Такнеш ме очима у цвату,
а речи-ластавице
бивају веће
од замаха пуног у лету
Минула су сва пролећа наша,
и сва сусретања у магли...
а ти се и даље окрећеш
тужно у мом оку
и свемир дотрајава
у кретању сузе ка теби
Певушим
да упесмим те
у медаљону успомена.
